Постоји прича о лисици која је хтела да се наједе грожђа са високе вињаге, али није могла да га дохвати. Да не би признала свој неуспех, она је рекла: „Кисело је грожђе, шта ће ми!“ Зато „кисело грожђе“ кажемо некоме ко се прави да му до нечега није стало, а у ствари би то радо узео да може.
Као и многе друге басне, тако и ова о лисици и киселом грожђу носи своју поуку, коју треба применити на људе. Та поука је двострука. Она, најпре, казује да има људи који сматрају да би им понос и углед били повређени ако признају да нешто не могу постићи, па због тога измишљају неке разлоге који ће их оправдати. „Кисело је грожђе, шта ће ми!“ — кажу они, настојећи да на нас оставе утисак како им до грожђа није стало, а пуно га желе. Друга поука говори нам да је много боље искрено признати да нешто не можемо, него давати лажне изговоре.
Ostavite odgovor