Коњска копита брзо се истроше, нарочито ако коњ хода и трчи по тврдом или неравном тлу. Због тога треба заштитити копита, па се то чини гвозденим потковицама у облику полумесеца. Кад не би носио потковице, коњ би за кратко време израњавио ноге и не би могао да иде.
Коњске ноге завршавају се једним великим прстом, на коме се као заштита налази рожна навлака — копито. У својој природној средини, на травним ливадама и пашњацима чије је тло меко, коњу нису потребне потковице. Али, кад га људи користе за своје потребе, он иде и по тврдом тлу, по камену и поплочаним друмовима, па му се копита брже и више троше. Некада се коњи нису поткивали, па им је радни век био много краћи. Почев од десетог века коњи се поткивају, најпре у Европи, а потом и другде.
Ostavite odgovor