Када се нађе изван воде, која је њена природна средина, риба почиње да се гуши и при том широко отвара уста, у жељи да удахне што више кисеоника. Слично чинимо и ми кад се задишемо после брзог трчања: није нам довољно ваздуха колико удахнемо кроз нос, па дишемо на уста.
Као што су човекова плућа прилагођена животу на ваздуху, тако су рибља прилагођена живљењу у води. Рибе не могу да користе кисеоник из ваздуха, оне га узимају само из воде. Зато се риба на ваздуху гуши и зева. Кад неко од нас много зева, ми кажемо да зева као риба на сувом, али треба знати да зевање и потиче отуда што наша плућа траже више ваздуха, па га ми зевањем увлачимо у себе. Ипак, зевали много или мало, морамо том приликом ставити руку на уста, јер никога не занима како изгледа наша гуша!
Ostavite odgovor